• Home
• Konoplja
• Marihuana
• Legalizacija
• Unutrašnje Uzgajanje
• Vanjsko Uzgajanje
• Upotreba Marihuane
• Biljke
• Pecurke-Gljive
• Životinje
• Hemija
• Marihuana Društvo
• Vutra TV

Landrace

Prema definiciji koje se držim po ovom pitanju i koju sam više puta navodio, landrace je “sorta koja je razvijana i genetski unapređivana od strane odgajivača, ali na koju nisu primenjivani savremeni postupci hibridizacije. Ujedno, proizvod su dugotrajnog inbreeding-a (ukrštanja u okviru svoje vrste ili svoje sorte), prema nekim autorima, u periodu ne kraćem od 50 godina. One su odlično adaptirane na spoljne uslove sredine iz koje potiču“. Postoje još neka tumačenja ovog pojma, kao npr. ona Ed-a Rozenthal-a, iz njegove knjige “Marijuana Grower's Handbook”, gde jednostavno kaže da je landrace “najuobičajenija sorta jedne države ili područja”. Po slobodnom prevodu, landrace bi mogla biti “lokalna sorta”, ali isto tako i “divlja sorta”. Međutim, ovaj prvi naziv (na engleskom local strain), u svetskim okvirima, bi se mogao odnositi i na neke sorte koje se gaje na nekom području npr. nekih dvadesetak godina, ali su pre toga pretrpele i ukrštanja sa nekim novijim sortama ili drugim landrace. Iako takve sorte, ugalvnom, imaju stabilnost pravih landrace, ipak treba razgraničiti stare tradicionalne sorte od ovakvih. S druge starne, naziv divlja sorta može uneti zabunu jer bi neko mogao pomisliti da se radi o nekim biljkama koje se mogu tu i tamo naći u outdoor-u kako rastu slobodno, preostale od nekih napuštenih uzgoja.

Stoga, držaću se termina iz naslova.
Zašto su takve sorte uopšte bitne? Neki bi mogli reći da je sasvim nepotrebno gubiti vreme oko sorti koje su po svojim ukupnim performansama ipak ispod današnjih najboljih hibrida. Drugo, većina njih je prilično teška za uzgoj u sveprisutnijem indoor-u. No, treba uvek imati na umu da svi hibridi u svojim genima imaju te sorte u da se od njih i počelo sa hibridizacijom šezdesetih i sedamdesetih godina a postoji I rastući trend među hobby breederima (a takođe I kod profesionalaca, delom) da se za stvaranje novih sorti koriste landrace iz prostog razloga što su krajnji rezultati izvesniji. Na kraju, pored njihove uzuzetne stabilnosti, one uglavnom nose i solidnu otpornost ka bolestima, neke od njih mogu da daju zadivljujuće rezultate gajene u outdoor-u na našim prostorima, a o celokupnom efektu posle pušenja neke landrace koja je gajena baš u podneblju sa koga potiče ne treba ni govoriti. Jedino što je kod nas (a čini mi se i u svetu) sve teže naći dobru Vu prokrijumčarenu iz nekih egzotičnih predela. U Holandiji se još i nekako mogu pronaći u nekim coffee shopovima koji drže do toga, naročito u obliku hasha, ali ovde se to sve svelo na pojedinačna iznenađenja za prijatelje
Na žalost postoji jedna stvar koja ugrožava postojanje većine svetskih landarce: želja za sve većim prinosima (samim time i zaradom) unosi mnogo indika genetike u tradicionalno sativa područja kroz upotrebu hibrida. Na stranu to i što se gaje čiste landrace ili komercijalne sative u nekim područjima gde već postoji neka lokalna sativa. Čak se i u nekim tradicionalno indika područjima (kao npr. Liban već dugi niz godina) unose indike sa drugih područja ili se koriste hibridi.

Na svetskim forumima postoje neki pokreti ili udruženja za očuvanje landrace-a ali mislim da je to sve teže ostvariti I da već u ovom trenutku neke od dole navedenih ne postoje. Ako se tako nastavi kroz nekih desetak godina će možda biti samo 5-6 glavnih landrace (možda ni toliko).
Ovde ću početi sa nabrajanjem svih landrace prema kontinentima i za koje imam makar podatke odakle potiču. Za pojedine će biti i dodatnih objašnjenja. Ne zamerite ako neku zaboravim pa je kasnije dodam.


AFRIKA

Iako u dobroj meri ima indika u severnoj Africi, gro biljaka sa ovog kontineta su sative. Postoji nešto zaista posebno u vezi s tim podsaharskim sativama što ih u dobroj meri izdvaja od ostalih. Prvo, većina njih ne pravi mnogo zezalica u mozgu (hajde da izbegnemo reč “paranoja”) kao južnoameričke i, naročito, indokineske. Nisu naročito psihodelične ali zato teraju na druženje zabavu, igru. Često se desi od njih da je jezik brži od pameti, a ko ne ustane da igra uz muziku – propao je. Ko je makar jednom pušio Durban Poison zna o čemu govorim. Drugo, mnoge imaju rano cvetanje. To za južnoafričke sorte i nije toliko čudno, ali takvu sposobnost imaju i neke koje potiču iz predela bliže ekvatoru. Treće, ali ne manje važno, pojedine imaju znatnu sposobnost da izdrže niske temperature i da dobro sazrevaju u nekim umerenokontinentalnim predelima iako potiču iz tropa.
Najčešće se pominje da su na ovaj kontinent konoplju doneli Arapi u 16. veku, ali definitivno mislim da je ona bila poznata i ranije. Sasvim je evidentno da su mnogi krajevi tek tada upoznali tu biljku, ali su severni, arapski krajevi, morali da znaju za nju još u 12. ili makar u 13. veku najkasnije. Takođe, po nekim novijim saznanjima, na jugu Afrike je bila poznata sigurno pre 16. veka. Logično je pretpostaviti da su i istočne obale (tradicionalno u dobrim trgovačkim vezama sa Arapskim poluostrvom) znale za konoplju pre 16.veka.

Angolese, Congolese, Durban, Ethiopian Highland, Kariba, Kenyan, Lesothan, Malawi Gold, Maroc, Moroccan Hash Plant, Nigerian (Lowland), Swazi (Rooi Bart), Tanzanian Magic, Transkei Green, Zamal, Zambian Copper.

Angolese i Congolese su verovatno, ako ne jedna ista, ono vrlo slične sorte i jako su aromatične. Durban je jedna od sorti koje su korišćene za stvaranje Durban Poison-a (koji jeste stvoren u Južnoj Africi u okolini istoimenog grada, ali današnje verzije potiču od posebno selektovanog kalifornijskog DP). E.Highland je sorta jako otporna na hladnoću i potiče sa etiopskih visoravni gde se gaji i na 4000m nadmorske visine. Kariba je iz Zimbabvea i zahteva obilje vode za uspešan uzgoj. Pod Kenyan može da bude svašta a znam da tamo ima i nešto indika genetike. Tu je najpoznatija sorta Kisumu (sativa). Lesothan je klasična južnoafrička sativa sa ranim sazrevanjem i dobrom otpornosti ka niskim temperaturama. Navodno jedna od sorti koja je učestvovala u nastanku Durban Poisona.

Malawi Gold je iz Malavija i cvetovi sušenjem dobijaju izrazitu zlatnu boju. Maroc potiče sa juga Maroka i to je sativa (za razliku od kasnije introdukovanih indika na severu). U današnje vreme nije više toliko karakteristična za hash proizvodnju. Moroccan Hash Plant je indika koja se gaji u planinskim regionima Maroka i služi prvenstveno za spravljanje hasha. Uvedena je tokom 19. ili početkom 20. veka. U okviru sorte postoje izvesne varijacije. Nigerian Lowland je sativa iz ravnica sa juga Nigerije. Ima nešto duži period cvetanja i jače psihodelično dejstvo u odnosu na ostale ovde navedene. Swazi potiče iz istoimene oblasti u Južnoafričkoj Republici. Varijanta „Rooi Bart“ (crvena brada) je ona koja ima crvene/narandžaste konce na cvetovima. Daje visoke prinose. Tanzanian Magic je stealth sativa koja raste samo do visine od oko 1m sa prilično malim prinosima. Pošto je većina biljaka podložna spontanom cvetanju, proces počinje krajem 4. a period cvetanja u outdooru je 6-8 nedelja. Moguće da je nastala kao posledica neke spontane mutacije. Transkei Green je najpsihodeličnija sativa iz JAR (potiče iz regiona Transkei) i ima naduži period cvetanja od svih njih.

Zamal potiče sa ostrva Reunion i direktni preci su joj južnoindijske sative sa kojima je dosta slična po dugom periodu cvetanja i psihodeličnom efektu, mada ima razlika u smislu da je nekada davno pretpela neko ukrštanje sa južnoafričkim sativama ili se jednostavno adaptirala na lokalne uslove. Karakteristično je i da gotovo nikad nema više od 5 lisnih zaperaka a neretko je to samo 3. Zambian Copper je vrlo slična Malawi Gold i ima nešto kraći period cvetanja i bolje podnosi niske temperature.
Što se tiče nabavke semena, najviše ove genetike se može naći kod African Seeds i Afropips a zatim i kod Reeferman Seeds. Neke od sorti čak i u uzvornom obliku.

AMERIKA

Ako za Afriku nije sigurno kada je konoplja došla na taj kontinent, ovde je evidentna jedna stvar: doneli su je španski osvajači. Postoje sporenja oko tačne godine, ali je sigurno da je to bilo u prvoj polovini 16. veka. Najranija zabeleška je iz 1545. u kojoj se govori o zasadima konoplje u dolini Quillota u blizini Santiago de Chile. Sađena je isključivo za dobijanje vlakana za užad i odeću. Nije poznato da li je korišćena i u neke druge svrhe. No, u Meksiku je priča bila malo drugačija. Ovde je konoplju doneo jedan od konkvistadora Kortezove vojske (Pedro Kuadrado), takođe zbog proizvodnje vlakana, ali je lokalno stanovništvo ubrzo otkrilo da se biljka može koristiti i u neke druge namene. Stoga je već 1550. španski guverner primorao 2 proizvođača konoplje da ograniče proizvodnju zbog toga što su domoroci počeli da je konzumiraju u znatnoj meri. S druge strane, u Brazilu, Portugalci su takođe počeli da razvijaju zasade, ali se pušenje prvenstveno raširilo među robovima iz Afrike (koji su verovatno pre toga već bili upoznati sa njenim dejstvima, na šta upućuje i sličnost kolokvijalnim nazivima za konoplju sa onima iz zapadne i južne Afrike). Ali, to se tamo događalo nešto kasnije, tokom 17. i 18.veka. U karipski region konoplja stiže u drugoj polovini 18. veka (što ne znači da njena psihoaktivna dejstva nisu bila već poznata, verovatno kroz veze sa obližnjim Meksikom). Negde oko 1800. Britanci su poslali na Jamajku nekog ruskog (!?) stručnjaka za konoplju da utvrdi kakve su mogućnosti komercijalnog uzgoja. Proizvodnja je ubrzo napuštena ali su ostale biljke koje su se nesmetano širile po divljini. Kada su radnici iz Indije pristigli na ostrvo sredinom 19.veka, bili su iznenađeni koliko ganje slobodno raste. Na teritoriji današnjeg SAD-a se konoplja gaji od ranog 17.veka, ali sve do kraja 18. nije bilo zabeleški o nekom masovnijem pušenju, ali i to potiče iz Kalifornije koja je u to vreme bila pod vlašću Španaca kao deo Meksika.

Sve landrace u Americi su isključivo sative, ako se ne računa ruderalis koji raste po nekim delovima SAD i Kanade (vrlo je diskutabilno u kojoj je meri taj ruderalis landrace i odakle originalno potiče). Po dejstvu i spoljnom izgledu ima dosta razlika i sve zavisi od toga odakle potiču i koje im je praporeklo. Neke od njih su jako psihodelične, gotovo halucinogene, neke imaju jako devastirajuće dejstvo sativa iz južne i jugoistočne Azije a neke čak pružaju i solidan body stine efekat sličan indikama. Po izgledu se za sve može reći da su sative, ali one iz planinskih predela imaju znatno jače stablo i nešto niži i kompaktniji rast.
Pošto ovde ima puno sorti, pokušaću da ih razvrstam po regionima, ali treba imati na umu da u okviru istog regiona ima dosta varijacija, u zavisnosti od nadmorske visine ili, delimično, geografske dužine sa kojih potiču.


Brazil

Iako se dosta gaji i u dubokoj unutrašnjosti, u području Amazonije, do sada nije šire poznata neka landrace otuda. One isključivo dolaze iz priobalnih predela, s tim da postoje razlike između njih, prvenstveno u pogledu vremena sazrevanja (delimično i izgleda), što je i logično s obzirom da se ta priobalna oblast pruža od ekvatora pa do 30 stepena j.g.š.

Amarelo, Bahia, Brazilian Red Sativa, Manga Rosa, Original Green

Amarelo potiče iz tropskih krajeva i po spoljnom izgledu i dugom periodu sazrevanja podseća na sative jugoistočne Azije, a takođe mu je i dejstvo delimično takvo (devastirajuću cerebral high). Bahia potiče iz ekvatorijalnih oblasti (okolina istoimenog grada) i predstavlja jednu od sativa sa najdužim periodom sazrevanja uopšte. Manga Rosa potiče iz krajeva suptropske klime gde se može naći i na nešto većim nadmorskim visinama. Ima najkraći period sazrevanja od svih brazilskih landrace, stvara jednu glavnu središnju cvast sa malo pobočnih grana. Pretpostavlja se da joj je praporeklo iz Afrike na šta bi mogao da ukazuje i njen solidan energetsku high svojstven afričkim landarce. Jedna je od sorti koja je poslužila za stvaranje White Widow. Original Green (ili Brazilian Green) je sorta pomalo varijabilna po izgledu i sasvim je moguće da pod ovim imenom postoje zapravo 2 landrace: Green sa severa koji ima duži period sazrevanja i onaj sa juga (Sao Paolo Green) sa kraćim periodom sazrevanja i nešto kompaktnijim rastom. Pripisuju joj se određena halucinogena svojstva.

Jamajka

Glavno područje uzgoja na Jamajci su brda i planine. Često se o toj ostrvskoj državi misli kao rajskom ganja mestu, ali nije baš tako. Ilegalno je ne samo uzgajati i prodavati već i posedovati čak i najmanje količine. Zato nije čudno da su glavni zasadi visoko gore. Ne računajući one srećnike koji su zauzeli zemlju po obodima šuma (ili, na žalost, paljevinom šume došli do obradivog zemljišta), najveći deo zasada je na kamenitim liticama (načešće površine oko 0,5 ara, a najviše do 2) gde je zemlja dovučena iz šume ili iz močvara. Poreklo tamošnjih landarce nije baš najjasnije, ali je to otprilike mešavina onih indijskih sorti koje su Englezi hteli da gaje početkom 19.veka (pri čemu treba imati na umu da je tu bilo nešto i indica sorti), sorti koje su pristigle iz Afrike i, najkasnije, sorti iz južnog Meksika. Sve te sorte su se uglavnom spontano ukrštale u prirodi, a jedini ljudski uticaj je bio taj da je vršena selekcija onih koje su pružale high sa najpozitivnijim i najenergetskijim dejstvom.

Mada, postoji i jedna njihova malo slabije izražena crta, a to je blaža halucinogenost, što je svakako uticaj meksičkih landrace. Ta celokupna mešavina je prilagođena lokalnim uslovima i na taj način što bez problema postižu 3 berbe godišnje sa relativno solidnim prinosima. Te landarce imaju dosta kratku veg. fazu (3-4 sedmice) i u okviru nje jako eksplozivan rast, a onda klasično tropski period sazrevanja (oko 12 sedmica). Uglavnom se ne granaju previše i najveći deo cvetova je na središnjoj cvasti. Takođe, ne idu previše u visinu – 2 m ili niže. Tipično je zelene do tamnozelene boje dok cvetovi sušenjem dobijaju mahom braonkastu nijansu.

Blue Mountain, Kali, Orange Hill, Sugar Bush

Blue Mountain potiče sa istoimene planine (poznatoj inače i po najkavalitetnijoj kafi u svetu). To je kompaktna sativa koja traži dosta vode za uspešan uzgoj. Jedna je od retkih tamošnjih landrace koja se i danas može naći u izvornom obliku u nekoj većoj meri. Kali se kao izraz odnosi na svu vu koja ima izraženo indica/stone dejstvo. Može da se svede u okvire jedne sorte, ali sigurno sa izvesnim varijacijama u okviru nje. Orange Hill potiče sa jednog vrlo uskog prostora kod istoimenog sela (u neposrednoj blizini grada Negrill). Nešto je viša po rastu i više se grana u odnosu na ostale jamajčanske sative.
Lambsbread se kao izraz primenjuje za svaku vu sa Jamajke koja je najvišeg kvaliteta (najčešće se odnosi na Blue Mountain), prvenstveno za sinsemilla (besemenu). Poreklo ove kovanice (eng. Lamb – jagnje i Bread – hleb) je u duhovnoj sferi. Naime, u vreme kolonijalizama, sirotinji nije bio dozvoljen ulazak u crkvu (baptističku) i oni nisu mogli da prime sakrament tela hristovog (hleb), kao ni vino (krv Hristovu). Stoga su hleb (a i vino) našli u blagoslovenoj biljci. A pošto su ljudi „jagnjad Božija“, kovanica je jasna. Ponekad se može naići i na izraz „Lambsbreath“ koji upućuje na istu stvar, ali je, ako se držimo prethodnog objašnjenja, nepravilan.

Na žalost, najveći deo jamajčanskih landrace se danas teško može naći. Na mnogim mestima u svetu je čista linija landrace-a ugrožena ili potpuno nestala, a ovde su, čini se, najviše u opasnosti. To je posledica ne samo želje za većom zaradom, nego i neodgovornosti mnogih turista koji su, misleći da čine dobro delo, tokom osamdesetih i devedesetih donosili raznoliko hibridno seme na Jamajku i poklanjali ga tamošnjim growerima. Originalana genetika se danas može naći kod malog broja savesnih growera koji su uspeli da na izolovanim lokacijama sačuvaju čiste linije, a delom i kod nekih poznatijih svetskih breedera.


Kolumbija

Sigurno jedan od regiona u svetu sa najočuvanijim landrace. Bez obzira na jako veliku komercijalizovanost tamošnjih zasada, originalna genetika je u najvećoj meri očuvana. U SAD su bile prisutne još od kraja šezdesetih/početka sedamdesetih, ali im je tebala čitava decenija da preuzmu primat od meksičkih, barem u pogledu upotrebe za hibridizaciju. Tek kada se počelo više raditi indoor, sa pojavom jačih i kvalitetnijih svetiljki, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, moglo se sa uspehom gajiti takve dugocvetajuće sative. Izuzetno važnu ulogu su ove sorte odigrale u ranim danima moderne hibridizacije (npr. za Skunk i Haze), a ta uloga ni danas nije ništa manja. Ovde se Cannabis organizovano uzgaja makar od druge polovine 19.veka ako ne ranije. Postoje 2 područja iz kojih su potekle tamošnje najkvalitetnije sorte. Prvi je niska i vlažna priobalna oblast u blizini granice s Panamom a drugi je nešto suvlja planinska oblast severne Kolumbije, prvenstveno planina Sierra Nevada de Santa Marta, odmah iznad istoimenog priobalnog grada. Iz prve oblasti dolaze tipične tropske sative, dok iz druge dolaze sative niže po rastu i sa nešto širim lišćem.

Te sative, takođe, imaju i nešto izraženije sedativno dejstvo što nije čudno jer u sebi sadrže možda najviše CBD-a od svih sativa. Poreklo tih planinskih kolumbijskih landrace nije sasvim jasno i po nekim izvorima, one su nekada doživele ukrštanja sa indikama (mnogo pre uvođenja indika genetike u SAD). Drugi izvori, pak tvrde, da su one u potpunosti potekle od indika ali da su se vremenom adaptirale na tropske uslove i počele da odaju spoljni izgled sativa. Ima i sasvim suprotnih mišljenja – da su to klasične sative koje su se prilagodile suvljim planinskim uslovima. One su ujedno zastupljene i na prostorima Anda, u jugozapadnom delu. Kakogod, za sve njih je karakterističan dug period sazrevanja – 12-14 sedmica (planinske sedmicu ranije), tipično konični izgled (kao jelke), klasično zelena do tamnije zelena boja lišća i mnoštvo cvetova Seme je dosta sitno, najčešće tamnobraon boje, tek sa ponekom crnom šarom. Treba napomenuti da su se zadnjih godina glavni komercijalni zasadi pomerili znatno južnije, na visoravni južne centralne Kolumbije, upravo zbog veće izolovanosti tih predela.

Amazonas, Cali, Cauche, Choco, Corinto (Monster), Guajira, Llanos (Green), Manizales, Punto Rojo, Santa Marta (Gold)

Amazonas je danas već zaboravljena sorta koja potiče sa krajnjeg jugoistoka Kolumbije. Klasična tropska sativa sa jakim cerebral high i visokim rastom. Teško se može naći jer je potisnuta drugim kulumbijskim sortama. Cali potiče iz okoline istoimenog grada i spada u planinske kolumbijke. Nije sigurno u kojoj meri je to danas čista sorta jer u toj oblasti ima dosta komercijalnih plantaža sa svakojakom genetikom. Cauche (nekada u SAD poznata i kao Wacky Weed, Colombian Black) je visoka tropska sativa koja raste i do 6m visine. Potiče sa zapadnog dela centralnog platoa, ali je pre u vezi sa nizijskim nego sa planinskim sortama. Cvetovi su joj tamnobraon/tamnocrveni i sušenjem dobijaju gotovo crnu boju. Corinto (ponekad kao Corinto Monster) je planinska koja raste kao vrlo visoki žbun. Llanos (ponekad Llanos Green) je sorta sa centralnog platoa (visoravni) i u bliskoj je vezi sa planinskim sortama, ali ima znatno jaču otpornost ka suši. Manizales je još jedna planinska, važi isto kao i za Cali. Punto Rojo je, u stvari, čuvena Colombian Red. Spada u ravničarske sorte i po izgledu je tipična razgranata sativa. Izuzetno je cenjena (ponekad je nazivaju i Queen Sativa Plant).

Cvetovi joj u zrelom stanju uzgledaju kao da krvare a sušeni dobijaju mrkocrvenu boju. Listovi su već kao mladi zeleno-žućkasti. Ima cerebral high ali ne razarajući već više veseo, ponekad dovodeći do histeričnog smeha. To je možda i posledica kombinacije raznolikih kanabinoida i terpenoida koji se ne sreću kod drugih sorti. Njoj je vrlo srodna Choco (naziv ne zbog toga što ima veze s čokoladom, već zbog naziva pokrajne/departmana iz koga potiče) koja ima nešto tamnije crvene cvetove od prethodne. Santa Marta i Guajira su gotovo iste sorte (Guajira je departman u kome se nalazi Santa Marta), s tim da je druga nešto viša rastom. Naziv Colombian Gold se najčešće odnosi upravo na ove 2 sorte. Imaju vrlo psihodelični cerebral high sa znatnim opuštajućim efektom, mada ponekad izazivaju i pravi stone efekat. Listovi gusto poređani sa klasično zelenom bojom. Cvetovi su kao zreli prilično „ledeni“, tj. posuti kristalima (kao kod WW), ali sušenjem dobijaju karakterističnu zlatastu boju. Ponekad se pod nazivom Cololmbian Gold mogu na tržištu naći i druge tamošnje sorte koje sušenjem dobijaju takvu boju.

Raspolozeni za Diskusiju? Posjetite nas Forum.