Pre neki dan, dok sam savijao jedanaesti džoint i smireno slušao šta govori pogled moje namrgođene žene, dođe mi jedna svetla misao puna istine i suptilne osude za takvo bahato ponašanje i bezobrazno trošenje "krvavo" uzgojene trave.
Ta misao me podseti na onu prijatnu uznemirenost i jezu dok se nadam i čekam da semenke stignu iz belog sveta; dok strepim da se neki dokoni carinik ne zainati ili da se poštar ne zapije u kafani i greškom preda paket nekom penzioneru umesto računa za telefon.
I onda čekajući taj trenutak susreta sa poštarom, pripremam se kao za neku bitnu proslavu ili dolazak tašte na nedeljni ručak.
Ta strepnja je već sama po sebi dovoljna da na pristiglo seme gledam sa više poštovanja, iako me tek tada ščepaju kandže teskobe i neizvesnosti dok nekad danima gledam u gomilu vlažne zemlje, ne bih li na toj svetlucavoj površini ugledao znak novog života.
Već tada, duboko u sebi, krenem da ponavljam kao licemerna strina: da, da, da...tako je lako pušiti, tako je zabavno sagorevati sve ono vreme, strpljenje i strepnju!
Na kraju, kad osušeno cveće počne da umilno šuška u prstima, zaboravi se muka i pamti samo gomilanje masti na cvetovima, prečesto umirujuće sunčanje pod Hps-om, gledanje u zeleni spokoj i čudesan ples otežalih grana.
Strpljenje je, čini mi se, osobina koja se stiče i nije deo karaktera kao što mnogi tvrde ne bi li opravdali lenjost da sebe podvrgnu napornom i korisnom treningu.
Stpljiv nikada nisam bio, da jesam, danas bih bio diplomirani sociolog bez zaposlenja i revnosni bot neke političke skupine.
Ali taj čudesni zimski grow lepše od svega me uči strpljenju, jer tada, kada ceo svet zapadne u neku bljutavu letargiju, ja imam svoje parče leta u sobi i apsolutnu moć, koja u nedostatku strpljenja može postati fatalna i besmislena.
Za razliku od leta, kad naše biljke na kraljevski način upotpunjuju sliku olistale prirode, zimski grow prirodu čini jedinstvenom, unikatnom i ukradenom iz čeljusti sive jednoličnosti; čini da se i mi smrtnici igramo boga i štekamo leto za svoja dva kvadrata. A onda je lako prepustiti se fantaziji, jer ona je najutešniji oblik samoobmane i najslađi deo dokolice.
Sklonost ka fantaziji i namrgođeni pogled žene, spontano učiniše da posle jedanaestog zapalim i dvanaesti džoint...opet mehanički konstatujući da je lako pušiti, a teško čekati; da mora prvo da se okusi gorko trajanje u strpljenju, da bi se na kraju moglo bezobzirno uživati u dimu plodova leta, baš kada zima uveliko pokazuje zube, a fantazija polako počne da bledi.
Ta misao me podseti na onu prijatnu uznemirenost i jezu dok se nadam i čekam da semenke stignu iz belog sveta; dok strepim da se neki dokoni carinik ne zainati ili da se poštar ne zapije u kafani i greškom preda paket nekom penzioneru umesto računa za telefon.
I onda čekajući taj trenutak susreta sa poštarom, pripremam se kao za neku bitnu proslavu ili dolazak tašte na nedeljni ručak.
Ta strepnja je već sama po sebi dovoljna da na pristiglo seme gledam sa više poštovanja, iako me tek tada ščepaju kandže teskobe i neizvesnosti dok nekad danima gledam u gomilu vlažne zemlje, ne bih li na toj svetlucavoj površini ugledao znak novog života.
Već tada, duboko u sebi, krenem da ponavljam kao licemerna strina: da, da, da...tako je lako pušiti, tako je zabavno sagorevati sve ono vreme, strpljenje i strepnju!
Na kraju, kad osušeno cveće počne da umilno šuška u prstima, zaboravi se muka i pamti samo gomilanje masti na cvetovima, prečesto umirujuće sunčanje pod Hps-om, gledanje u zeleni spokoj i čudesan ples otežalih grana.
Strpljenje je, čini mi se, osobina koja se stiče i nije deo karaktera kao što mnogi tvrde ne bi li opravdali lenjost da sebe podvrgnu napornom i korisnom treningu.
Stpljiv nikada nisam bio, da jesam, danas bih bio diplomirani sociolog bez zaposlenja i revnosni bot neke političke skupine.
Ali taj čudesni zimski grow lepše od svega me uči strpljenju, jer tada, kada ceo svet zapadne u neku bljutavu letargiju, ja imam svoje parče leta u sobi i apsolutnu moć, koja u nedostatku strpljenja može postati fatalna i besmislena.
Za razliku od leta, kad naše biljke na kraljevski način upotpunjuju sliku olistale prirode, zimski grow prirodu čini jedinstvenom, unikatnom i ukradenom iz čeljusti sive jednoličnosti; čini da se i mi smrtnici igramo boga i štekamo leto za svoja dva kvadrata. A onda je lako prepustiti se fantaziji, jer ona je najutešniji oblik samoobmane i najslađi deo dokolice.
Sklonost ka fantaziji i namrgođeni pogled žene, spontano učiniše da posle jedanaestog zapalim i dvanaesti džoint...opet mehanički konstatujući da je lako pušiti, a teško čekati; da mora prvo da se okusi gorko trajanje u strpljenju, da bi se na kraju moglo bezobzirno uživati u dimu plodova leta, baš kada zima uveliko pokazuje zube, a fantazija polako počne da bledi.
