Vreme 555, 25. avgust 2001.
Tržište marihuane:
Monopol u parku droga
Beogradsko tržište je, po najumerenijim procenama poznavalaca, "teško" sto kilograma dnevno, što znači da se svakog dana popuši isto toliko hiljada "dubl-džointa". Cela Srbija "proguta" dva puta toliko tako da, za sada, mesečni skor za celu zemlju izražen u šuštećoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka
piše: Zoran Majdin
U sveopštoj pomami poskupljenja, počev od hleba, preko mesa, struje, telefona, vode, a čini se uskoro i vazduha, na tržištu takozvanih lakih droga događa se nešto posve suprotno: cene padaju. Za deset maraka, po rečima upućenih, trenutno se može dobiti isto toliko grama kvalitetne "albanke", dok se pre nekoliko meseci za isti novac moglo pazariti svega šest, prošle godine nešto ispod pet, a pretprošle jedva tri, i tako unazad sve do pet maraka po gramu.
Tada je na tržištu dominirala "domaćica", marihuana uzgajana po baštama, balkonima i zabačenim njivama, na Adi ciganliji, pored vojvođanskih kanala, Košutnjaku... Kvalitet joj je, zbog drastično različitih uslova uzgajanja, bio neujednačen te je i cena u skladu sa time blago varirala. Ponuda i potražnja nisu bile u skladu tako da je na cenu uticalo i godišnje doba te je cena bila najviša uleto a najniža odmah posle "žetve", ujesen kad se, neretko, i džabe delila stalnim mušterijama koji su ujedno bili i prijatelji. Proizvodnja za prodaju se širila sa opštim padom standarda tako da su se pre neku godinu kao proizvođači po novobeogradskim bašticama pojavili i neki penzioneri. A onda je stigla "albanka". Nova kultura začeta je '93. na poticaj grčkih "poslovnih ljudi" da bi se naglo proširila sa raspadom tamnošnjeg pravnog sistema. Svake godine površina pod konopljom je sve veća i veća, i Albanija je postala najveći proizvođač i izvoznik "trave", "marihuane", "džidže", "vutre"... Marihuane.
PUTEVI I KALKULACIJA: "Trava" na plastu, u Albaniji, kod primarnog proizvođača vredi između petnaest i dvadeset maraka po kilogramu. Ta cena mu omogućava prihod između šest i osam hiljada maraka po hektaru, desetak puta većem od prihoda od uzgajanja konoplje za industrijske potrebe, a neuporedivo više od bilo koje setva/žetva kulture. Konoplja je biljka koja se brzo prilagođava novim uslovima tako da je svaka generacija sve bolja i otpornija, a seme je izdatak samo prvi put. Praktično jedina investicija jesu oranje i drljanje tako da je proizvođač više no zadovoljan prihodom, naročito zbog odsustva bilo kakvih zakonskih ograničenja shodno anarhiji i korupciji koje u toj zemlji vladaju.
Lokalni "bos", veletrgovac u Albaniji, za presovanje i pakovanje u pakete od po kilogram i prevoz preko Skadarskog jezera, ako je verovati upućenima, podiže cenu kilograma na sedamdesetak maraka, ali za ceo tovar đuture. To je "input" cena generalnom distributeru za Jugoslaviju i ostale balkanske ex države. Gruba obrada, krajnje nepažljivo odstranjivanje drvenastih delova biljke, i primitivno, na brzinu, presovanje dokaz su poslovanja na angro. Ko je zainteresovan za manju količinu platiće proviziju "špediteru", trgovcu u lokalu, pa će ga kilogram koštati stotku ili više. "Nezavisni" kupac je u opasnosti da po kupovini bude "drknut", ocinkaren, te neretko "pada" negde usput odnosno osvane u crnoj hronici dnevnih listova kao uspeh policije. "Roba" do svog odredišta putuje kamionima sakrivena u redovnom tovaru. Skadarsko jezero, naravno, nije jedino mesto gde marihuana ulazi u našu zemlju. Granica s Albanijom je šuplja kao siromaške gaće te postoje i mnogi putevi "marihuane" preko Kosova, ali i preko Republike Srpske. Ovuda ili onuda, lagano prolazi kroz mnoge policijske punktove i stiže naručiocu, takozvanoj prvoj ruci. Pošiljka se tranžira na manje količine kilogramima merene, prolazi kroz "drugu ruku" i distribuira na kilo preprodavcima-sitničarima ili "trećoj ruci", koji krčme "vutru" na sto, deset ili već koliko grama. Kilogram ucelo košta reda trista maraka, podeljen na "stogramce" šesto do sedamsto dok u "katovima", pakovanjima po deset i manje grama, od hiljadu pa naviše. U zavisnosti od veličine "ovce" menjaju se, na tom nivou, sadržina i cena paketića.
I među prodavcima i među kupcima zastupljene su sve generacije: od pubertetlija do sedih glava. Prva i druga ruka po pravilu ne konzumiraju ovu vrstu droge, treća neretko, a četvrta ili neka dalja obavezno. Na tom mestu ova priča dobija zaista gorak ukus.
Najbrojniji među potrošačima su, naime, adolescenti. Budući u prirodnim uzročno-posledičnim pubertetskim konfliktom s okolinom, želji odrastanja i samodokazivanja, ohrabrivani starijim drugovima koji su "već iskusni", ne odolevaju zovu zabranjenog. Duvaju misleći da to tako treba sve brinući da drugi ne vide da im je loše dok roditelji veruju da se "to događa drugima". Sa manje ili više muke, korak po korak, "duvka" postaje sastavni deo života omladine. Novi pozornik u rejonu oko Cvetnog trga kaže da je "užasnut i uplašen količinom droge u obližnjoj osnovnoj školi i gimnaziji i oko njih".
RAST TRŽIŠTA: Trenutna situacija se, tugo naša, može opisati kao konstantan rast tržišta. "Nije za čuditi se", prokomentarisala je ekspanziju potražnje komšinica, ne baš ekspert za ta pitanja ali sa dovoljno pozitivne mašte. "Litar dobrog vina, ako takvog uopšte kod nas ima, košta par stotina dinara, i jedva je dovoljan za jednovečernju 'veselicu' za dvoje, dok se za iste pare može pazariti 'trave' više nego dovoljno za jednonedeljnu razbibrigu." Za "singl džoint" ako čovek nije alav, tvrde oni upućeniji, pola grama je iha-ha a košta koliko flaša onoga što se ovde bez ikakvog zazora naziva pivom kupljenog u prodavnici.
Marihuana se prodaje po "multi-level" sistemu, način na koji se više od decenije prodaju svakorazni proizvodi: posuđe, kozmetika, "kućna hemija", usisivači i šta sve ne. Sistem je zgodan jer je "samorastući", stimuliše kupca da postane prodavac i da svoju "potrošnju" pokrije daljom prodajom uz mogućnost ostvarivanja i zarade u zavisnosti od veštine i želje. Ovakav način prodaje nije moguće oporezovati i razvijen je i u državama sa mnogo ozbiljnijim i rigidnijim poreskim sistemom nego što je ovaj kod nas koji, po svemu sudeći, jedva i da postoji. Po tom obrazcu funkcioniše ulična prodaja bilo čega, od gaća i toalet papira do cigareta i deviza. Preprodavci se ne sreću baš na svakom koraku, naročito od kako je počela da deluje najzad uspostavljena pozornička i patrolna služba policije, ali je zato lako stupiti u kontakt sa njima. Obavezno prijateljevog prijatelja prijatelj ili "radi" travu ili može nekog preporučiti. Na taj način su i prikupljene informacije potrebne za ovaj tekst.
Beogradsko tržište je, po najumerenijim procenama poznavalaca, "teško" sto kilograma dnevno, što znači da se svakog dana popuši isto toliko hiljada "dubl-džointa". Neki slobodniji procenitelji uvećavaju ovaj broj nekoliko puta, a ima i onih koji tvrde da "ceo svet duva" samo još to ne znamo. Cela Srbija "proguta" dva puta toliko tako da, za sada, mesečni skor za celu zemlju izražen u šuštećoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka. Nije baš pazar kao sa cigaretama, ali ni ovo nije za baciti. Dve trećine tog novca bere malobrojna prva i druga ruka, mnogobrojnija sitna boranija resto. Po ovoj računici, prinos sa manje od dve stotine hektara zadovoljava jugo tražnju.
Na svom putu od proizvođača do potrošača vrednost "trave" je umnožena pedeset puta, što i nije neki profit kad je zabranjena supstanca u pitanju. Cena heroina ili kokaina, doduše na mnogo dužem putu, raste najmanje hiljadu puta, dok je u Grčkoj, koja se takođe graniči s Albanijom tako da put nije duži, cena "albanke" deset puta veća od ovdašnje. Logično je zapitati se zašto se neko tako lako odriče većeg profita. Jedini logičan odgovor je – ciljno širenje tržišta uz osvajanje monopola, tako dragog tržišnog odnosa svakom balkanskom "biznismenu", naročito ako se trguje nedostajućom ili zabranjenom robom.
da srede to????ehehehheh
