Moj prvi put - strašno... Bili smo na rođendanu i ja popio bambus i gemišt... znači praktički ništa... i dvojica odu, vele idu zapalit... odem ja s njima, gledam ja sve to, pitaju oni mene jel sam pio išta... ja velim da dvije čaše... oni se nasmiju i vele ubit ćeš se... Zapale oni, gledam ja, i napokon uzmem dva dima, držim, držim, ispuhnem... imao sam jebeni osjećaj u plućima kao neko olakšanje... i ono gledam ja za 2 sekunde, meni nije ništa... prođe pola minute, uzmem ja još dva, držim u sebi, ispuhnem, meni opet ništa... mislim u sebi ***** ti kaj je ovo... uzmem još dva... i onda me obuzela neka toplina, zagledam se u pod i počnem kružiti (trčati) oko stola i klupe u parku... gledaju oni mene i počnu se malo smijati, ja skužim i stanem.
Pogledam gore u uličnu rasvjetu, ono blješti ko da u sunce gledam. Pukla me tolka zima da to nije bilo normalno, tresao sam se ko lud, onda su mi se noge odsjekle pa sam sjeo, i počelo mi pištati u ušima... frajeru je na mobitelu svirala muzika i njih dvoje pričalo, a meni samo pišti, pritisak odozada u vratu i u očima, mislio sam da će mi oči ispasti od tog pritiska... Prošlo je par minuta, ja nisam niti govoriti mogao i primi me mučnina... pitaju oni mene jel sam dobro, ja klimam glavom, da nisam... vele mi da dignem glavu jer mi je muka zbog gledanja u pod... onda sam par minuta gledao u blještavilo žarulje i slušao Astrixa i Benassija... onda su me pitali jel idemo natrag.. ja potvrdno klimnem glavom, oni se dignu, ja skupim snage i dignem se.
Onda sam skužio da je to bila loša ideja jer uopće nisam imao balans, teturao sam dva metra lijevo, dva metra desno, a to je bio tako čudan osjećaj ne kao da ja teturam nego da hodam ravno a sve drugo se pomiče... prelazimo cestu, a mene strah da možda ne vidim auto, a još i teturam pa sam jednoga od njih primio za rukav i hodao tako... onda smo putem gore išli kroz jednu malo mračnu ulicu, ja pogledam gore u svjetlo, i ne vidim narančasto nego kao snijeg na analognom TV-u ali ne onako crno-bijelo nego u svim mogućim bojama... pogledam njih u facu, isto ne vidim njih nego crni obris tijela i isto blještavo lice... bolesno nešto... onda su mi rekli da se trebam skulirati, pa sam se malo normalizirao i došli smo natrag... A tad sam ožednio ko graba... uzeo sam litru mineralne i polako to pio i sjedio na stepenicama vani na zraku... a meni i dalje zima i tresem se... i dođe frend pijan ko letva, jedva stoji na nogama, i ON mi veli da sam blijed ko krpa i da ni slučajno ne odlazim doma iduća dva sata...
Onda me pukla neka bedara i toliko mi je slabo došlo da sam samo htio da čim prije završi... bilo je to pola sata kako smo zapalili i ja skupim snagu, skoncentriram se i najedanput više ništa... samo lijenost i pospanost me uhvatila... i od tad sam idućih sat i pol imao "napadaje", kao da više nisam mogao izdržati s potiskivanjem tog osjećaja napušenosti pa me opet uhvatilo.. i tako jedno 5-6 puta prije nego me stvarno pustilo pa sam otišao doma...
Drugi dan nisam bio za ništa. Nisam imao volju jesti, piti, ustati iz kreveta, a da su me doma nekako zaposlili ne znam kud bi to odvelo...
Bilo je to dosta zapravo traumatično iskustvo i zbog toga nisam iduća dva mjeseca skupio hrabrosti da zapalim, onda opet nisam bio u mogućnosti iduća tri mjeseca, i tako mi je trebalo jedno tri-četiri puta da razbijem taj strah, kad smo se uhodali i svaki vikend počeli nas troje frendova uzimati po 2 grama (100 kuna) i igrati lovice i skrivača po brijegu
bas cu probat.... 
