možete li zamisliti kako bi se ponašali neki ljudi koji danas žive još, nažalost, da nema smrti, to znači nema baš nikakve šanse da ga zaustave u naumu kad jednom pređe granicu neku...smrt je ipak divna star, ona se brine za nas kao populaciju puno više nego mi to shvaćamo...
jedan čovjek za samo jedan kratki život jako puno zla moze, a cesto i napravi, smrt je ta koja nekad ranije a nekad kasnije kaže halo prdonjo, dosta si maltretiro ovaj naš program, trzaš, bagiraš, ajmo mi u risajkl bin stari moj, nisi ti shvatio poantu...
smrt sama po sebi nije strašna koliko smo ju mi ocrnili, jer neznamo ništa o njoj, stoga i pokazujemo kakve smo kukavice kao vrsta...
nepojmljivo je nekako da jedan čovjek, nakon pobjede milijarde konkurenata u maternici, može pomisliti da je nekom trenu života na nekom gubitku....
također, danas je opće prihvatljivo potpuno iskrivljeno prihvaćanje definicije života, pa nije čudno da je devijacija masovno zahvatila kompletno čovječanstvo...
moram se referirat i na dio opa cupe o grčkim poimanjima života, aristotela i sl...
meni se čini da njihovo shvačanje postanka, svrhe, ide daleko ispred našeg, pa je moguće da smo preglupi i dalje da bi shvatili uopće što on misli kad kaže da nema ništa u stražnjem djelu mozga....ili kaže na seljački da je mali mozak za ravnotežu samo, da neobavlja neke komplesne operacije...
nikad prije nisam baš o smrti razmišljao ali kad sam došao u situaciju da mi baka moja umire, i da sam s njom, počeo sam malo trzat i ja...
i onda u svim tim razmišljanjima, tjednima, ona samnom komunicira ali neuzima ništa od jela, vode...
mislim si, kakva frajerica, niti jednom nije rekla da ju nešto boli, nisam vidio ni čuo da je zaplakala, štoviše, žalila je što sad ja provodim vrijeme toliko s njom, zazivala ajde više, idemo.....pred kraj, zadnjih tjedan dana, jako je bila izgubljena, ali ne sad pukla, nego kuži ona sve, i mene, ali ne odma, i malo usporeno, na dodir me osjećala, oći zatvorene, kao da je već bila na 2 trake odjednom...imala je neke priće, buncanja, iz života, kao da je proživljavala sve opet...
i do zadnjeg ju je smetalo ako nisam ubruse složio paralelno s rubom stola, ako daljinski nakoso stoji...
nekako mi je dala uvid u nešto što je zaista rijetko, i ona, jedna stara žena, slaba, jako stara, da tako hrabro tjednima samo čeka, govori ajde, idemo...
mogu samo nadodati da je bila jako velika vjernica te se nadam da cu i ja a i moji bliznji imati toliko hrabrosti u datom trenu kao ona...
Jano volim te, danas i ja i moj dim slobodno uživamo u tvojoj ostavštini...
