Šta je stvarnost?
Ljudske navike opažanja su prilično glupe.Oni čulni nadražaji koje možemo da registrujemo su žalosno mali delić onoga što se dešava oko nas,a ono malo što zapažamo pretvaramo u mentalne objekte i koncepte na koje reagujemo na programirane načine. Učiš da reaguješ na taj način kao dete posmatrajući ponašanje onih oko tebe,tako da život vidimo kroz ekran misli i koncepata i te mentalne objekte pogrešno smatramo stvarnošću. Obično ne gledamo u ono što je tu stvarno ispred nas. Bivamo uhvaćeni u ovaj bez kraja misaoni tok tako da stvarnost protiče nezapažena. U meduvremenu, svet stvarnog iskustva prolazi nedotaknut i neiskušan.
Svako ljudsko biće je naučeno da podrazumeva kako je stvarni svet spolja i da život treba živeti samo kroz kontakt sa spoljnim svetom, priželjkujući spoljni ulaz, fizički ili mentalni. Većina od nas nikad nije razmatrala zaoštravanje spoljnih odnosa u svetlu onoga šta se dešava u nama. Ideja da uradimo tako nešto zvuči isto kao da smo odlučili da posmatramo test sliku na televizijskom ekranu. Spremniji smo da proučavamo tamnu stranu Meseca ili dno okeana nego skrivene dubine nas samih.
U stvari, za svakog od nas univerzum postoji samo ako ga doživljavamo preko tela i uma. Istraživanjem sad-i-ovde nas samih, možemo istraživati svet. Ukoliko ne istražimo svet u sebi, nikada ne možemo spoznati stvarnost – imaćemo samo sopstvena verovanja ili lične intelektualne predstave o svetu(najčešće slepo prihvaćena tuđa verovanja i intelektualne predstave). Međutim, posmatranjem sebe dolazimo do neposredne spoznaje stvarnosti.
Ne prihvataj nešto samo kao dedukciju ili zaključivanje, ili podrazume*vajući spoljni izgled, ili delimično zbog određenog pogleda, ili zbog njegove verovatnosti ili zato što ti to neko drugi kaže. Najviši autoritet je naše sopstveno iskustvo istine.Da bi prihvatili nešto nije dovoljno ispitati ga samo intelektualno, razumom. Ako ćemo imati koristi od neke istine, to treba neposredno da doživimo. Samo onda možemo znati da li je to zaista istina.Npr. nikad nisam probao so.Možeš mi reći da je bela,dati hemijsku formulu,pokušati da objasniš kakav je ukus,mogu pročitati 500 knjiga o soli,dok ne probam so neću znati šta je slano.
Fizički aspekt-najočigledniji i najjasniji deo nas, lako uočljiv svim čulima. A kako, zaista, malo znamo o njemu? Naizgled možemo upravljati telom: ono se pokreće i vrši radnje prema našoj ″svesnoj volji″. Ali sa druge strane, svi unutrašnji organi funkcionišu van naše kontrole, bez našeg znanja. Na finijem nivou, mi nemamo iskustveno znanje, o stalnim biohemijskim reakcijama koje se odigravaju u svakoj ćeliji tela. Ali to još uvek nije krajnja stvarnost materijalnog fenomena. Sagledano do kraja, naizgled čvrsto, telo se sastoji od subatomskih čestica i praznog prostora. Šta više, čak ni subatomske čestice nemaju stvarnu čvrstoću. Njihov vek trajanja je manje od trilionitog dela sekunde. Čestice neprekidno nastaju i isčezavaju, kao tok vibracija. To je krajnja stvarnost našeg tela, kao i celokupne materije.Moderni naučnici su svojim istraživanjima pronašli i prihvatili tu krajnju stvarnost materijalnog univerzuma.Ceo materijalni univerzum sastoji od čestica Te čestice ispoljavaju u beskonačnim varijacijama materije. One se kombinuju i formiraju strukture koje su naizgled stalne. U stvari, te strukture se sastoje od majušnih nedeljivih čestica koje stalno nastaju i isčezavaju. To je krajnja stvarnost materije: stalni tok talasa ili čestica. To je telo koje svako od nas zove "ja".
Svjesna misao je blisko povezana sa ja-konceptom. Ja-koncept ili ego nije ništa drugo nego skup reakcija i mentalnih predstava koje su umetno pridodane tekućem procesu čiste svesnosti. Uzeli smo tekući vrtlog misli, osećaja i senzaci-ja i to skrutili u mentalnu konstrukciju. I posle toga uvek to smatramo statičnim i trajnim entitetom. To smatramo kao stvar odvojenu od drugih stvari. Mi sebe odcepljujemo od ostatka procesa večne promene koja je univerzum. Ignorišemo našu urođenu povezanost sa svim drugim bićima i odlučujemo da “ja” treba dobiti više za “sebe”; zatim se čudimo kako su pohlepna i neosetljiva ljudska bića. I tako se to nastavlja. Svako zlo delo, svaki primjer bezosećajnosti proizlazi direktno iz ovog lažnog osjecaja “ja” kao odvojenog od svega drugoga što je tamo.
Zajedno sa fizičkim procesom postoji i psihički proces – um. Mada ga ne možemo dodirnuti ili videti, čini nam se da je on još prisnije povezan sa nama nego naše telo. Možemo pretpostaviti buduće postojanje bez tela, ali ne možemo zamisliti bilo kakvo postojanje bez uma. Međutim, koliko malo znamo o umu i koliko malo smo u stanju da ga kontrolišemo. Kako često on odbija da uradi ono što mi želimo i radi ono što mi ne želimo. Naša kontrola svesnog uma je još kakva-takva, ali nam izgleda da je nesvesni um potpuno van naše moći ili razumevanja i da njime vladaju sile kojima mi ne upravljamo i nismo ih svesni.
Albert Einstein:
″A human being is part of a whole, called by us the "Universe" a fart limited in time and space. He experiences himself, his thoughts and feelings, as something separated from the rest—a kind of optical delusion of his consciousness. This delusion is a kind of prison for us, restricting us to our personal desires and to affection for a few persons nearest us. Our task must be to free ourselves from this prison by widening our circles of compassion to embrace all living creatures and the whole of nature in its beauty “
Um je serija zbivanja, a promatrač učestvuje u tim zbivanjima svaki put kada obraća pažnju. Mi mislimo da to već činimo, ali to je iluzija. To dolazi od činjenice da pridajemo tako malo pažnje tekućem toku naših vlastitih životnih iskustava da skoro spavamo. Jednostavno ne pridajemo dovoljno pažnje da bi primetili da ne obraćamo pažnju.Ali kada počneš da obraćaš pažnju, doci ćeš licem u lice sa iznenadnim i šokantnim shvatanjem da si ti,i svi ostali ljudi po prirodi prilično zveknuti.Nema problema. Ti nisi ništa luđi nego što si to bio juče, ali to jednostavno nisi nikada opažao. Tvoj um je vrišteća, ludnica na točkovima koja se kreće bez svrhe i potpuno bez kontrole.
Misao koje si jednostavno svestan sa čistom pažnjom se oseća laganom u strukturi; postoji osećaj udaljenosti između te misli i pažnje koja je promatra. To se uzdiže lagano i nestaje bez potrebe da potakne sledeću misao u tom lancu. Normalna svesna misao je teža u strukturi. Ona je teška, zapovednička i prisilna. Ona te usisava i preuzima kontrolu nad svesnošcu. Po svojoj samoj prirodi je opsesivna i vodi pravo do sledeće misli u lancu, naizgled bez razmaka između njih. Ona zgrabi svu tvoju pažnju i ne ostavlja ništa od nje da bi promatrala svoj vlastiti efekt. Razlika između ″biti svestan misli″ i ″misliti misao″ je vrlo stvarna. Ali to je tako suptilno i teško primetiti. Koncentracija je jedno sredstvo potrebno da bi se bilo sposobno videti tu razliku. Koncentracija je naš mikroskop za promatranje finih unutrašnjih stanja. Koristimo fokus pažnje da dosegnemo usmerenost uma na jednu tačku sa mirnom i stalno primenjenom pažnjom. Bez određene tačke uporišta ti se gubiš, prevaziđen neprekidnim talasima prolazećih promena koje se vrte i vrte u umu.
Tokom celog dana smo uhvaćeni u vrtlog tih ″teških″ misli,pa ne možeš da očekuješ da noću ne budeš uhvaćen u isti vrtlog.Znači san u kome mački daješ crveni karton,unosiš je u kuću i napominješ:Samo pazi,ova mačka ne može da igra u sledećoj utakmici(,a mačka na leđima ima broj 6) je proizvod moronske odsutnosti u toku dana.Ako održavaš pažnju tokom celog dana,ne treba ti nikakav čudan,neuobičajan događaj zbog kojeg ćeš posumnjati da sanjaš;svesnost da sanjaš dolazi ″sama od sebe″.
tisao sad,hehe,mozda zbog te rane pljuge,
